Udruženje Balkanac, koje okuplja mlade iz cijele nekadašnje Jugoslavije, osnovao je Nemanja Cvetković, 21-godišnjak rodom iz mjestašca pored Jagodine, koji danas studira međunarodnu ekonomiju u Beogradu. Pokušao je živjeti i studirati u Parizu, no želja za povratkom na Balkan bila je jača. ‘Naši ljudi nisu svesni koliko svega imaju i koliko je malo potrebno da žive bolje nego svi ostali u Evropi’, kaže.

Cilj Udruženja Balkanac je povezati mlade iz cijele regije?

Udruženje sam osnovao pre nešto manje od godine, sa ciljem da povežem mlade ljude sa prostora bivše Jugoslavije. Ideja je nastala iz toga šta nismo dovoljno upućeni u to kako je kod naših komšija, pa robujemo predrasudama. Imamo članove iz celog regiona, od Hrvatske i Slovenije, preko Bosne i Hercegovine i Srbije, do Crne Gore i Makedonije. Udruženje svakog dana raste i za sada nas je više od stotinu. Planiramo osnovati predstavništva po svim gradovima, a dok to ne ostvarimo ljudi mogu da nam pristupe i podele naše stavove putem oficijelne Facebook stranice. Najbitnija karakteristika za članstvo u Balkancu je ljudskost, želja da se širi naša ideja da na Balkanu nema mesta mržnji, a da se pritom ne robuje medijima i političarima, nego samo iznose istinite situacije iz vlastitog iskustva. Kada se svi povežu, možemo se nadati samo napretku. Osim rada na filmu, koji nam je zasad najbitniji, dobijamo razne ponude za saradnju i imamo puno planova za buduće akcije i programe.

Prava slika o regiji

Što biste željeli postići dokumentarnim filmom ‘Zar nije bolje ovako’, koji planirate dovršiti do kraja godine?

Imamo okvirni scenario za dokumentarac, no on je podložan promenama, jer ćemo film stvarati spontano: želimo da pokažemo pravu sliku u regiji, bez ulepšavanja. Glavni nam je cilj druženje u raznim gradovima, upoznavanje sa novim ljudima i njihovim pričama, a sve to kroz neku prizmu kulture noćnog života i svega ostaloga šta, u stvari, čini naše društvo. Pokazaćemo da li će neko ko dođe iz Hrvatske imati problema ako, na primer, poseti Beograd ili neki drugi deo Srbije – da li možemo i trebamo da zajedno guramo dalje, prvenstveno zbog budućnosti naše zemlje, ali i celog Balkana. Za sada, planiramo da snimamo u Sarajevu, Tuzli, Zagrebu, Splitu, Mostaru, Beogradu i Jagodini. Najveća draž je to šta je i sama ta ruta snimanja podložna promenama, ubacivanju novih situacija. Vodiće nas samo priča na terenu. Dobili smo garancije da će se film puštati na većini televizija u Srbiji i BiH, a za Hrvatsku još nemamo potvrdu. Nadamo se da će se prikazivati i na festivalima i u regionu i Evropi. U svakom gradu planiramo organizirati premijere, tribine u školama i različitim institucijama.

Kako namjeravate postati ‘svetlom tačkom mladih na Balkanu’?

Pokušaćemo to da bismo proširili svest ljudi, na razne načine. Želimo da shvate da je definitivno najbitnije kakav je ko čovek, a ne da se ljudi gledaju po tome kom se bogu mole ili kojoj naciji pripadaju. Kroz različite segmente – razmene, debate i ostalo – želimo okupiti ljude, razmenjivati iskustva i širiti svest o stvarima koje život znače. Saglasni smo u želji da jednoga dana našoj deci bude bolje, a ne da žive u torovima i pod uticajem propagande. Iako imamo vlastite stavove i uverenja, kao udruženje smo apolitični, i tu ne vidim ništa sporno. Ljudi pre 25 godina nisu bili povezani samo politički, nego i čisto ljudski, prijateljski, pa ne razumem zašto je sada greh povezivati se sa onima koji su ti toliko slični po jeziku, kulturi… Nismo ni levog ni desnog usmerenja, jednostavno smo svoji, sa normalnom potrebom da se povežemo sa onima koji su nam slični, pa da svi zajedno gradimo bolju budućnost.

Poštovanje je ključ svega

Ipak, navodite da ne želite stvarati novu Jugoslaviju: kakav stav imate prema nekadašnjoj državnoj zajednici?

Da to podvučemo – mi ne stvaramo novu Jugoslaviju. Jugoslavija nije bila loša, ali napredak i budućnost zavise od toga koliko cenite i koliko ste naučili iz svojih grešaka. Svako sada ima svoju državu i to poštujemo, jer smo veoma bliski, zamalo isti. Definitivno mi je bliži komšija u regiji nego na primer Nigerijac ili Amerikanac. Ne znam zašto se mnogi tome čude i karakterišu nas kao Jugoslovene. Shvatili smo da nemamo nikog bližeg i da mržnja neće ništa dobroga doneti ni nama ni našim državama. Poštovanje je ključ svega, a poštovanje ćemo dobiti ako i sami poštujemo druge. Poštujem svog prijatelja Hrvata i on poštuje mene: mi ne generalizujemo, mi ljude delimo samo na dobre i loše. Poštujemo sve naše raznolikosti i gledamo napred. U Jugoslaviji je bilo drugačije stanje svesti nego u današnjim društvima regije: živelo se bolje, a ljudi su bili srećniji nego danas, kako čujemo u mnogim pričama. Ne možemo zanemariti i to da je Jugoslavija bila moćan faktor u svetu, a njeni građani cenjeni posvuda. Ali ostavljamo istoričarima da se bave bivšom državom, mi živimo sada i odmah, i naša će deca tako živeti. Istorija ne može da se zaboravi, ali nama je bitna budućnost.

Kako ocjenjujete današnje stanje u regiji?

U regionu definitivno imamo sve, treba nam samo sloga. A pošto smo po tom pitanju veoma loši, treba da radimo na tome da se mladi okupe i rade na svojoj budućnosti. Region stalno pod tepih gura budućnost, a vraća se u prošlost i ono šta je bilo pre 20 godina. Naravno, to ne treba zaboraviti i mladi su saglasni sa time da se to nikada ne ponovi, a neće se ponoviti samo ako budemo jasni i iskreni jedni prema drugima. Ljudi su uplašeni, ugrožene su im osnovne egzistencijalne potrebe, nemamo para da putujemo i upoznajemo ljude. Portali i televizije prepuni su svega osim kulture. Upravo zato želimo biti svetla tačka mladih na Balkanu. Svesni smo da sve šta je kvalitetno mora da se stvara godinama i na tome radimo.

Imaju li mladi dovoljno snage da nadiđu traume prošlosti balkanskih naroda?

Svesni smo da se problem ne može promeniti preko noći. To je proces, dug i spor, ali moramo na tome raditi, to može samo dobro da nam donese. Trebamo pričati, da se čuje svaki glas. Jer ako svi ćutimo i prepuštamo se situaciji, ne možemo biti sigurni šta će sa nama da bude u budućnosti. Ljudi nisu svesni koliko sve zavisi od njih samih, koliko je svaki pojedinac u svetu bitan: snaga je u nama, a ne u nekim moćnicima. Kada budemo radili na tome da nam bude bolje, tada će nam tako i biti. Ne treba da se foliramo, ja istu priču pričam i u Beogradu i u Zagrebu, i u Zadru i u Tuzli… ne lažem sebe, a ni druge. Mnogi, nažalost, zbog različitih interesa pljuju nekoga, a onda se nađu sa njime i lepo pričaju. Čine to iz interesa, a mi ne činimo ništa iz interesa – držimo se toga da budemo iskreni prvo prema sebi, a onda i prema drugima. Snaga postoji u mladim ljudima već samim time šta su mladi; stari su svoju šansu prokockali, a sami procenite da li su oni radili za narod i obične ljude ili za sebe.