Četništvo i ‘četnička kultura’ u Srbiji neraskidivo su vezani uz četničku trojku srbijanske politike: Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića i Vuka Draškovića. Svako od njih je dao nemerljive doprinose revitalizaciji ove ideje, bilo da je reč o kvazipravnim studijama i višedecenijskim naporima rehabilitacije Draže Mihailovića ili o paraliteraturi koja je nakon Titove smrti počela da buja na smetlištu bivše ideologije. Kumovi i ‘braća po materi’, ova trojica političkih vizionara rekreirala je velikosrpske ideje, fundirala politiku resantimana i aktivirala se u stvaranju paravojnih formacija koje su skupa sa JNA delovale diljem jugoslovenskih ratišta. Njihove političke karijere kretale su se u amplitudama, od tobožnjih kritičara Miloševićevog režima do njegovih najbližih saputnika i podržavalaca. Bili su paravan parlamentarne demokratije u Srbiji i najsigurniji mehanizmi za Miloševićevu manipulaciju masama. Ujedno, poslužili su kao sredstvo za implementaciju nacionalističke i četničke ideologije.
Pišući memoare o Ćopavom Isusu, Drašković je artikulisao stav aktuelne političke elite o sopstvenoj prošlosti. Njeni predstavnici zapravo ili nisu ni postojali 1990-ih ili nisu činili ništa loše osim što su se zalagali za odbranu Jugoslavije i evropske budućnosti Srbije
Vuk Drašković, kome je Laguna nedavno objavila roman ‘Isusovi memoari’, predstavlja paradigmatičnu političku figuru tog doba. Njegova knjiga-nož, objavljena 1982, predstavljala je jednu od uporišnih tačaka srpske nacionalističke ideologije. Ona je imala višestruku funkciju u tadašnjoj kulturnoj javnosti: da obnovi sećanja na Drugi svetski rat u Bosni, istakne neizmirene račune sa susedima (obavezno predstavljenim kao ubice) i potakne resantiman. No ono što je bio i ostao najopasniji ideološki potencijal Draškovićeve literature, bio je estetizovani kafanski narativ o muslimanskom življu kao poturčenjacima, na čemu je on izgradio dramu identiteta, degradirajući jednu etničku zajednicu i opravdavajući svaku moguću odmazdu nad njom. Njegov roman ‘Nož’ završava scenom u kojoj mladi Jugović, nekada Osmanović, čuje crkvena zvona čija onomatopeja kod Draškovića odzvanja kao: Nož! Nož! Nož! Ovaj ritam postao je desetak godina kasnije koračnica srpskih paravojnih formacija, a lider Srpskog pokreta obnove neprikosnoveni ideolog ovih falangi, učitelj četništva i teorije o tri prsta.
Iako je sabotirao obaranje Miloševićevog režima 2000, Drašković se posle atentata na premijera Đinđića vratio u visoku politiku, preuzevši funkciju ministra spoljnih poslova, koju je obavljao i tokom 1998. i 1999. Vuk Drašković je danas satelit politike Aleksandra Vučića i promoter njegovih reformi kako u politici tako i u kulturi. Izdavačka kuća Laguna počastila nas je ovih dana najnovijim štivom SPO-literature. Reč je o ‘Isusovim memoarima’, koje je izdavač najavio sloganom: ‘Roman koji nastavlja tamo gde je stao kultni roman Nož!’ Zaista, Drašković nastavlja da bude u trendu isto onako kao što je činio i tokom osamdesetih i devedesetih. Njegovo štivo, koje SPO-kritičarka Ljiljana Šop, nekadašnja službenica Ministarstva kulture, vidi kao ‘književno uverljiv i potresan antiratni roman kakvog nema u novijoj srpskoj književnosti’, predstavlja suštinu nove srbijanske ideologije, zaklonjene iza Vučićeve glorifikacije ‘rada i samo rada’. Naime, reč je o pokušaju da se zločini počinjeni u ime ideologije ‘Noža’ prikažu kao nedelo nekih drugih, koji i danas utiču na sudbinu Srbije, a da to nisu izdanci ni SNS-a, ni SPS-a, kao ni SPO-a. Nastojeći da prikaže svoj roman kao jedinstveno književno ostvarenje literature svedočenja i suočavanja s prošlošću, Vuk Drašković kaže da su mu ‘Jugovići naredili da podigne optužnicu, u njihovo ime’. Zapravo, pisac ‘Noža’ kao endemski izdanak samosvesti u Srbiji pokušava da se obračuna sa zločinačkom prošlošću. Za tako nešto, ipak, neophodno je imati jasan stav pre svega o ‘Nožu’ i sopstvenoj odgovornosti. Takođe, neophodno je operisati minimumom književne kulture i odreći se političke demagogije. Draškovićev najnoviji uradak pada na svim tačkama i jedino na čemu insistira, to je nastavak rehabilitacije četništva.
Naime, Ćopavi Isus je fotoreporter, svedok četničkih gibanja u zagrljaju sa Miloševićevim režimom. Priču o njemu Drašković koristi da bi objasnio kako je došlo do raspada Jugoslavije. Vidno distancirani od opozicionog delovanja demokrata, Draškovićevi ravnogorci su ovde predstavljeni kao bakljonoše srpstva, istinski borci za opšte dobro. U njegovoj interpretaciji prošlosti, glavni krivci za rat su zapravo komunisti, odnosno Slobodan Milošević i Mirjana Marković, koji su ‘branili komunističku ideologiju, a ne Srbiju i Jugoslaviju’, da bi se na kraju branili ‘lažnom parolom o Velikoj Srbiji’. S druge strane, ravnogorci su zakleti Jugosloveni, ali i zagovornici istinske Velike Srbije. Ovaj rebus nije ništa drugo do politička demagogija kojom je Drašković po ko zna koji put pokušao da opravda svoje političke stranputice, ali samim tim i ono što je zagovarao u svojoj ‘sagi o genocidu nad Srbima u NDH’. Sledeći Draškovićevu logiku, ispada da su zločine devedesetih izvršile jedinice zakletih komunista, a sve u ime solidarnosti, jednakosti i besklasnog društva. Dok je u ‘Nožu’ tragika crpljena iz verskog konvertitstva, ovde je tragično postalo tragikomično jer pripovedač govori o stvarima i ljudima koji ne postoje, a koji su u stanju da čine nezamisliva zločinstva.
Pišući memoare o Ćopavom Isusu, Vuk Drašković je artikulisao stav aktuelne političke elite o sopstvenoj prošlosti. Njeni predstavnici zapravo ili nisu ni postojali tih godina ili nisu činili ništa loše osim što su se zalagali za odbranu Jugoslavije i evropske budućnosti Srbije. Dakle isto ono što čine i danas. Njemu nije preostalo ništa drugo, pravdao se nedavno Drašković, nego da ‘snažno podrži programsko, strateško opredeljenje Aleksandra Vučića da Srbija mora u Evropu, i da Srbija mora na Zapad’. Na tom putu još uvek ima komunističkih mina, upozorava autor ‘Isusovih memoara’, a dužnost SPO-a je da ukazuje na to. Bauk komunizma, izgleda, ne prestaje da plaši četnike dok sprovode temeljne reforme društva i kulture, u kojoj je književnost ostala polje najveće zloupotrebe.
