Pisac i prevodilac Ivan Ivanji bio je dječak kada je 1941. u Zrenjaninu gledao kako njegove roditelje, ugledne liječnike, odvode u logor iz kojeg se više nikada neće vratiti. Kao 14-godišnjak i sam je preživio logor, a kada je došlo oslobođenje, vjerovao je da počinje život u miru, bez nasilja i ratova. Ali nova politička iskušenja, koja će ga pratiti čitav život, tek su počinjala. Ivanji je bio prevodilac Josipu Brozu Titu više od 20 godina, plodan književnik, ali i pronicljiv novinar, koji do danas izvještava za medije o mnogim burnim evropskim zbivanjima. Njegovi najznačajniji romani ‘Čoveka nisu ubili’, ‘Dioklecijan’, ‘Konstantin’, ‘Na kraju ostaje reč’, ‘Preskakanje senke’, ‘Barbarosin Jevrejin u Srbiji’, ‘Guvernanta’, ‘Balerina i rat’ te zbirke pripovijedaka ‘Druga strana večnosti’ i ‘Poruka u boci’ prevedeni su na njemački, talijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenski, a sam je s njemačkog i mađarskog preveo desetine knjiga i drama. Nobelovac Günter Grass nagovorio ga je da napiše knjigu ‘Titov prevodilac’, a s Willyjem Brandtom bio je blizak prijatelj. Josipa Broza, osim kao državnika, pamti i kao čovjeka koji je volio klasičnu muziku i svirao klavir (naučio je svirati u zarobljeništvu u Rusiji) i kojega je najviše nerviralo kada bi mu zapjevali Druže Tito, ljubičice bijela…

Prevodeći razgovore na najvišem nivou, Ivanji je doznavao za mnoge događaje ‘iza zastora’ jugoslavenske političke pozornice, o kojima i danas govori suzdržano, s tonom profesionalne diskrecije jer, kako sam kaže, ‘prevodilac o svojim saznanjima ne samo da ne sme da govori nego je i nepouzdan svedok, koji ne može da popamti sve te detalje’. Raspad socijalizma i zajedničke države slomio mu je srce i o vremenu koje je neumitno prošlo obično kaže: ‘Ko ne zna kako je lepo živeo u ono vreme, tome ja ne mogu da pomognem.’ Danas je dovoljno iskusan da bi ga život mogao iznenaditi, ali i dovoljno mudar da umije životu i dalje dati poneku šansu…

Tragika ratova nije ništa novo

Čovjeka s tolikim iskustvom poput vašega vrijedi zapitati: kako danas gledate na lomove svoje mladosti?

Odgovor na to pitanje zahteva knjigu ili bar esej. Lom je bio kad sam iz takozvane dobrostojeće građanske porodice u Banatu dospeo u Aušvic i Buhenvald. Posle poraza nacizma i izlaska iz logora osećao sam se kao pobednik, jer sam ostao živ, kao da su sile Dobra definitivno pobedile sile Zla. Danas shvatam da je to bilo naivno. Sledeći lom je rezolucija Informbiroa, u vreme kad sam polagao diplomski ispit u Građevinskoj srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Instinktivno sam bio za Tita, iako sam u početku još mislio da ‘drug Staljin nije dobro obavešten’. Preskočiću sve sitne lomove, pričam o njima u svom sledećem autobiografskom romanu ‘Moj lepi život u paklu’, koji na proleće izlazi u izdavačkom preduzeću Laguna. Navešću samo još dolazak Slobodana Miloševića na čelo Saveza komunista u Srbiji. Tada sam napustio Partiju i napisao svojoj osnovnoj organizaciji da ne napuštam ja nju, nego ona sebe.

Posle prvih posleratnih, veoma surovih godina, sve je kretalo nabolje, do pred kraj sedamdesetih godina i Titove bolesti. Jugoslavija tada nije bila zadužena. Nabolje znači da je prosečan čovek – zapravo ne prosečan, nego ogromna većina ljudi – živeo svaki dan sve bolje

Kako si danas objašnjavate te velike ideološke sudare sredinom prošlog vijeka, borbu s nacizmom i druge političke drame koje su za mnoge završavale tragično, pa tako, nažalost, i za vašu porodicu?

Problematično mi je sukob sila Osovine i saveznika nazivati ideološkim, jer to nije cela priča, radi se, naravno, i o teritorijama, prirodnim resursima, vladavini nad svetom. Rekoh, mislili smo – u najmanju ruku, ja sam mislio – da je ideja rasizma, a to je svaki nacionalizam, zauvek pobeđena. A nije. Osim toga, tragika ratova nije ništa novo. Evropa je u toku Tridesetogodišnjeg rata izgubila veći procenat stanovništva nego za vreme Drugog svetskog rata. Eugen Savojski je za dva dana temeljnije razrušio Sarajevo nego general Ratko Mladić za nekoliko godina. Tako je to od Biblije: ‘I ubi Kain brata svojega, Abela.’ Bojim se da je nasilje imanentno vrsti Homo sapiens ili, prosto rečeno, čoveku.

Što danas mislite o jugoslavenskom komunizmu?

Uvek sam naglašavao da je ideja samoupravljanja i nesvrstanosti nešto treće u odnosu na staljinizam i tzv. parlamentarnu demokratiju. Na moju žalost, još i danas, kod nas pogotovo, komunizmom nazivaju to šta ja nazivam staljinizmom. Za mene je eksperiment Jugoslavije u Titovo vreme bio kretanje na put mnogih dobrih nada. Znam da su se moje nade izjalovile.

Što je u njemu bilo dobro, a što manje dobro?

Posle prvih posleratnih, veoma surovih godina, sve je kretalo nabolje, do pred kraj sedamdesetih godina i Titove bolesti. Jugoslavija tada nije bila zadužena. Nabolje znači da je prosečan čovek – zapravo ne prosečan, nego ogromna većina ljudi – živeo svaki dan sve bolje. Jugoslavija je bila jedna od najpoštovanijih zemalja na svetu i kod običnih ljudi širom planete i kod njihovih vlada, a jugoslovenski pasoš bio je na crno najskuplji na svetu. Zemlja se otvarala za sve pravce umetnosti. Da li je moglo brže da se ide u pravcu direktne demokratije bez partije? Moglo se! Da li se samoupravljanje izvitoperilo u nekim segmentima? Za mene je najveća nepravda bila stambena politika, jer su za stambeni fond plaćali svi građani, a stanove su delili uži forumi bilo u preduzeću, bilo na drugim instancama. Gotovo mi je smešno da kritičari Titovog vremena o tome ne govore ništa, jer očigledno ne poznaju doba o kome misle sve najgore, sve zbog toga šta je to trenutno kod nas in. U vezi Golog otoka čak ni tadašnju terminologiju ne znaju, jer se govorilo ‘slati na mermer’. Tragedija je da je Jugoslavija morala da se bori protiv staljinizma staljinističkim metodama, da ne bi već tada bila kao Rumunija ili Bugarska…

Tito je bio epikurejac

Tita danas predstavljaju i ovako i onako: kakav je on bio čovjek iz vašeg kuta – humanistički vizionar ili tek spretni državnik na komunističkoj ljevici?

Kao državnik Tito neosporno spada u sam vrh ličnosti koje su za vreme i posle Drugog svetskog rata oblikovale svet i jedini je iz jedne male države koji je bio ravnopravan predsednicima SSSR-a i SAD-a. Kao čovek bio je prijatan i duhovit, otvoren za viceve na sopstveni račun. Ako hoćete – epikurejac, voleo je lepo da se oblači, dobro da jede i pije, ali nije otimao za svoju porodicu, koja je živela normalno. Greška je šta nije ostavio privatni testament u kome bi formalno potvrdio ono šta je uvek govorio: da sve šta je dobivao na poklon postane narodnom svojinom.

Koga ste još cijenili od jugoslavenskih političara?

Tita pre svega i, za razliku od mnogih mojih savremenika, Edvarda Kardelja, koga su kasnije izučavali tek kao nestrpljivog teoretičara koji novim idejama pobija one sopstvene, ranije. Zato upućujem pre svega na njegovu knjigu ‘Socijalizam i rat’, koja je i danas itekako aktuelna. Od mlađih sam poštovao Ivana Stambolića, koga je Milošević, iako je svoj uspon morao da zahvali baš njemu, uklonio na tako jeziv način.

Kakvi su bili Beograd i Jugoslavija vaše mladosti i rane zrelosti?

Donekle sam to već rekao: ta zemlja je bila u stalnom usponu, a ja sam bio u uverenju da je danas bolje nego juče, a da će sutra biti bolje nego danas. Sada je obrnuto: možemo reći da je danas gore nego šta je bilo juče, ali mnogo bolje nego šta će biti sutra.

Kako danas gledate na raspad Jugoslavije?

Sa nevericom i tugom.

Kakva je, po vašem mišljenju, današnja Srbija?

U pitanju je rana faza kapitalizma bez kontrole jakih sindikata, šta bi još nekako bilo u redu, ali sa pogubnim pojavama revizije istorije, kao šta je takozvana rehabilitacija ratnih zločinaca tipa Milana Nedića i mešanje vrhova Srpske pravoslavne crkve u sfere koje ne bi trebalo da budu bitne za vođe religije čiji je osnivač propovedao da se dade caru carevu, a bogu božije.

Puno toga ne razumem

Plaši li vas današnje vrijeme neoliberalnoga kapitalizma i sve više ratova svuda oko nas?

Puno toga ne razumem: razvoj Kine sa nedovoljno poznatim unutrašnjim tokovima uspešan je i čudan. Ne razumem način uredne smene kineskih rukovodilaca bez učešća širokih masa, koje žive sve bolje i bolje iako ih davi, slikovito rečeno, smog isuviše brzog progresa. Tu je i BRIKS – Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika, zemlje koje imaju mnogobrojnije stanovništvo i mnogo veću teritoriju od EU-a plus SAD i Kanada, a time i više radne snage, resursa i potrošača… Šta se tiče rata, on nikad i nije prestao i u tom pogledu budućnost se neće razlikovati od sadašnjosti. Razlika je samo u tome da li stojimo u redu izbeglica šta bežeći od nesnosnog života, gubeći glave i žrtvujući svoju decu jure prema raju koji, jadnici, misle naći u Nemačkoj ili Švedskoj ili komotno o tome pravimo intervjue, zapravo misleći da nas se to mnogo ne tiče.

Za razliku od mnogih mojih savremenika, cenio sam Kardelja, koga su kasnije izučavali tek kao nestrpljivog teoretičara koji novim idejama pobija one sopstvene, ranije. Od mlađih sam poštovao Ivana Stambolića, koga je Milošević uklonio na tako jeziv način

Nakon svega, kako biste objasnili svoje političko i ljudsko uvjerenje?

Optimista je često razočaran jer naiđe na ljude, postupke i događaje koje mora oceniti kao loše. Pesimista je katkad prijatno iznenađen jer očekuje loše, ali naiđe na divne ljude i nadasve humane postupke. Zbog toga sam ja realistični cinik, iako su mi pre nekoliko dana dali nagradu kao optimisti 2015. godine. Protivrečnost? Itekako, ali od takvih protivrečnosti se živi.

Rođeni ste u Vojvodini, preživjeli ste Drugi svjetski rat, živjeli ste u Jugoslaviji, neko vrijeme u Beču, danas u Srbiji… Što vam danas znači (nacionalni) identitet?

Šta se tiče moga nacionalnog identiteta, mogu da ispričam da me Matica srpska iz Novog Sada još 1951., pre gotovo 65 godina, pitala šta sam po nacionalnosti. Odgovorio sam da ne znam i da ne razumem pitanje: ‘Ako je po Hitleru, sa kojim se inače ne slažem, ja sam Jevrejin. Ako je po zvuku prezimena, ja sam Mađar. Ako je po jeziku kojim sam razgovarao sa svojim roditeljima, ja sam Nemac. Ako je po jeziku kojim razgovaram u svojoj porodici i kojim pišem, ja sam Srbin!’ Izvinjavali su se i rekli da su samo hteli da znaju da li mogu da me vode kao srpskog pisca i odgovorio sam potvrdno. Zaista, ja sve privatno pišem ćirilicom na srpskom, pa ipak mi nacionalni identitet ne znači ama baš ništa. Ljudskost nije povezana sa tim, a zlo pogotovo nije. Bojim se da sam pod starost definitivno ostao anacionalno biće. Ali vezuje me, kao svakoga živog, zavičaj (ne otadžbina!): ja sam Banaćanin.

Da je poživeo, i Kiš bi bio nobelovac

Kao prevodilac i pisac poznavali ste mnoge ljude; recite nam nešto o dvojici koje često spominjete, Willyju Brandtu i Danilu Kišu?

Sa 87 godina mogu da bacim pogled unatrag i kažem da sam zaista imao bogat život, jer sam i kao pisac i kao politički prevodilac upoznao mnoge ličnosti. Na prvo mesto stavljam Danila Kiša. Bio sam u žiriju Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, koji je tada potpuno nepoznatom, mladom studentu dodelio nagradu za anonimno ponuđen tekst, a poslednji put smo se videli nekoliko meseci pre njegove smrti, koju je već nazivao neminovnom. Zajedno smo izdali neke knjige poezije prevedene sa mađarskog jezika i prvi sam prevodio njegove knjige na nemački. Da je poživeo, uveren sam da bi dobio Nobelovu nagradu. Tada bih mogao da kažem da sam sa dvojicom nobelovaca bio na ti, jer drugi je Ginter Gras, koga sam upoznao dok još nije bio slavan, a poslednja naša razmena pisama bila je nekoliko nedelja pre njegove smrti. Od laureata Nobelove nagrade za književnost dobro sam poznavao i Hajnriha Bola, a i sa Imrom Kertešom sam se dopisivao. Ta književna poznanstva važnija su mi od političkih, ali među političarima koje sam upoznao zaista izdvajam Vilija Branta. Dosta smo razgovarali i privatno, bio sam i u njegovoj kući u Bonu. Bio je isuviše nežan i povredljiv za političara i zbog toga je bežao u zagrljaj žena i previše pio. Mogu da kažem da sam ga ne samo poštovao nego i voleo.