U zvaničnim dokumentima biće zapisano: Bojan Tončić, novinar (1967-2024). Rođen u Leskovcu, živeo, radio i umro u Beogradu.
U pojedinim medijskim zapisima stajaće kako je reč o sjajnom novinaru koji je svoj život posvetio razobličavajući nacionalne mitove koji su doveli do masovnih zločina, pa i genocida zbog čega je "zaslužio" i knjigu koju potpisuje Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac. A knjiga ze zove: "Marginalni izdajnički potrčko – Bojan Tončić." Reč je o Tončićevim tekstovima koje je kao Šešelj pripremio, te ukoričio. U suštini, pohvala radu Bojana Tončića.
Petar Luković, glavni i odgovorni urednik portala e-novine koji je bio u teškoj finansijskoj krizi, u satiričkom tekstu o tome kako su e-novine na prodaju, baš kao i pojedinačni članovi redakcije, jer trebalo je preživeti, pored imena Bojana Tončića stavlja: "Mrzi sve ljude, a naročito muškarce, žene i decu. Biljke i životinje. Voli da zamera, preporučujemo kafanu sa emotivno stabilnim kelnerima. Tema: ratni zločini, individualni a naročito kolektivni."
Od svih ljudi posebnu je pažnju posvećivao ratnim zločincima i kriminalcima proisteklim iz ubistava i pljački, tzv. herojima i "bardovima" pisane, ali ne samo pisane reči, odnosno ratnim huškačima svih vrsta. Ali, to je bio zicer. Bilo ih je, i još ih ima svuda – od institucija sistema, medija, pa do ulice. Valjalo je zlikovce ipak nazvati pravim imenom. Ali, valjalo je pažnju posvetiti i tihim herojima, koji nemaju potrebnu pažnju i čija su dela najčešće sagledavana kao izdajnička.
Najčešće su to bili dezerteri, što je i sam bio nakon što je 1999. godine, u jeku NATO bombardovanja odlučio reći NE, ratnoj opciji, odnosno uniformi vojske na čijem su čelu bili ljudi poput bivšeg generala Vojske Jugoslavije Vladimira Lazarevića i bivšeg potpredsednika Vlade Savezne Republike Jugoslavije Nikole Šainovića, kasnije pred Haškim tribunalom osuđeni za ratne zločine nad kosovskim Albancima.
Tihi heroj bio mu je Tomo Buzov, kapetan I klase, ako je bitno, po nacionalnosti Hrvat. Buzov je bio jedini koji se usprotivio izdvajanju putnika, Bošnjaka, iz voza koji je iz Beograda išao za Bar. Desilo se to 27. februara 1993, u maloj stanici u Štrpcima. Stradao je zajedno sa njima
Tihi Tončićevi heroji bili su general Vladimir Trifunović, poslednji zapovednik Varaždinskog korpusa nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, koji je spasio živote 220 vojnika i 37 oficira JNA, ne računajući pri tom živote građana Varaždina koji bi stradali da se nije odlučio na predaju kasarne i vraćanje dece majkama. "General mrtve vojske", zvao je Trifunovića.
Tihi heroji bili su mu Miroslav Milenković, pedesetogodišnji građevinski radnik iz Gornjeg Milanovca, koji se ubio se 20. septembra 1991, nakon trodnevne pobune u Šidu, između stroja dezertera i onih koji su se spremali za ofanzivu na Vukovar, te Vladimir Živković iz Valjeva, koji je par dana posle pred Skupštinu dovezao oklopni transporter rekavši pred vojnom policijom: "Pa šta sad? Sve je propalo, država je propala i ja sam propao".
Tihi heroj bio mu je i Tomo Buzov, kapetan I klase, ako je bitno, po nacionalnosti Hrvat. Buzov je bio jedini koji se usprotivio izdvajanju putnika, Bošnjaka, iz voza koji je iz Beograda išao za Bar. Desilo se to 27. februara 1993, u maloj stanici u Štrpcima. Stradao je zajedno sa njima.
Jedan od tih heroja bio je i Ivan Barbalić, ako je bitno, a bitno je, po nacionalnosti Hrvat, čiji stan u Zemunu su zaposeli radikali, a prethodno su stan opljačkali i uklonili svaki trag postojanja porodice Barbalić. Do danas nije odustao od borbe da vrati stan.
Slično je i sa braćom Fatosom i Ilirom Bitićijem koji do danas pokušavaju doći do neke pravde koja će kazniti ubice njihove braće Ilija, Agrona i Mehmeta, čija tela su nađena u masovnoj grobnici prepunoj kosovskih Albanaca, kod Kladova.
Tu si i stradali vojnici u kasarni na Topčideru za koje postoji sumnja da su ubijeni jer su videli tadašnjeg haškog optuženika, Ratka Mladića.
Tihi heroji Bojana Tončića, kojima je on davao glas svaka je žrtva sistema, ako je bitno, a bitno je, Srbije koja je pokrenula ratnu mašineriju, uz sistemsku pljačku, te kasnije pranje krvavog novca do onoga što imamo danas.
Živeti život koji seje i slavi smrt, nije jednostavno, a Tončić je kao retko ko takav život i živeo. Bez okretanja leđa i zatvaranja očiju, a put je to gde se pada često i teški su ti padovi, ali imao je ko i pružiti ruku.
"Lepše lice Srbije", "zaštitnice dezertera", "zaštitnice neželjenog pamćenja"... to su samo neki od naziva Žena u crnom čiji je Tončić bio veliki poklonik, ali i aktivista, stajući često sa one strane linije koja je razdvajala medijske radnike i radnice i aktivistkinje. Jer štitile su i njega svojim postojanjem.
I na kraju dolazimo do onog ličnog zapisa koje zovemo sećanjima. Prijatnih i neprijatnih, jer Bojan Tončić je išao do kraja, kako sa jedne strane, tako i sa druge strane. Na kraju je dezertirao iz života jer svi imamo svoje granice. Njegova je bila u 58. godini.
