Mi rulja smo u školi mirno sidili u klupama. Onda je ona učiteljica Smilja ugibala u razred. Ona je imala čizme i opasač. Plus je na opasaču imala pištolj u futroli. Uča je stala isprid ploče i viknila je: ‘Za poglavnika i za dom…’ Mi đaci smo svi viknili: ‘Spremni!’ Uča je opet viknila: ‘Za poglavnika i za dom…’ Mi smo viknili: ‘Spremni!’ Uča je još jednom dreknila: ‘Za poglavnika i za dom…’ Mi smo dreknili: ‘Spremni!’
Onda je moj dida trgnijo se u hotelji i zastenjao je: ‘Šta je ovo, srceliti irudovo?!’ Mama je njemu rekla iz kužine: ‘Daj, čako, pa stvarno nemoš spavat u hotelji isprid televizije! Šta ne pođeš leć u postelju ka normalni čovik?’ Dida je pitao: ‘A di je Robi?’ Ja sam rekao: ‘Tu san, dida, na tapetiću!’ Dida je pitao: ‘Nisi u školi?’ Ja sam rekao: ‘Nisan, dida, igran se sa robokapom!’ Dida je rekao: ‘To ti je pametno, unukiću! Ove današnje škole su ionako goli kurac!’ Mama je rekla: ‘Čako, nemoj molinte prid ditetom beštimat! I aj više u krevet, viš da su ti oči na po koplja!’ Dida je rekao: ‘Evo saću, samo da vidin dnevnik do kraja…’
Onda je učiteljica Smilja isprsila se i rekla je: ‘Ja i svi drugi nastavnici smo dobili naputak od ministra kulture i bogoštovlja, gospodina profesora doktora Zlatka Hasanbegovića, da se učenicima ponudi dobrovoljački upis u ustašku mladež!’ Mi đaci smo gledali preda se i šutili smo. Uča Smilja je pitala: ‘Jel možda ima neko u ovom razredu ko se ne bi tija upisat u ustašku mladež?’ Mi rulja smo šutili. Učiteljica Smilja je rekla: ‘Dobro, znači svi ste upisani! Sa zadovoljstvon ću izvjestit gospodina ministra profesora doktora Hasanbegovića da u mom razredu nema Srba, Židova, Cigana, Jugoslavena, Četnika, a bogami ni potomaka partizanskih zlikovaca! Jel tako, mladeži?’ Mi đaci smo svi viknili: ‘Tako je, učiteljice!’ Onda je ona tuljanica Niveska rekla: ‘Samo šta je Robijev dida bija u partizanima!’
Onda je dida trgnijo glavu iz hotelje i viknijo je: ‘O mater ti jeben ustašku, da ti jeben!’ Mama je iz kužine dreknila: ‘Čako! Prestani spavat isprid televizije! Viš da sanjaš gluposti i bališ bljezgarije!’ Onda je i moj tata provirijo u primaću i rekao je: ‘Šta je, fosilac, ali si opet sanja igmanski marš?’ Dida je pitao: ‘A di je Robi?’ Ja sam rekao: ‘Tu san, dida, igran se sa robokapom na tapetiću!’ Dida je rekao: ‘Znači, nisi u školi?’ Ja sam rekao: ‘Nisan, dida, nediljom nemamo škole!’ Dida je rekao: ‘Bolje da je nemate nikad! Škola je jedno klerofašističko leglo! Mrkli mrak!’ Mama je podviknila: ‘Čako! Molin te ka boga primisti se u sobu i idi leć! Viš da ti glava kljuca, čoviče božji!’ Dida je rekao: ‘Evo, evo saću, samo da završi dnevnik…’
Učiteljica Smilja je pogledala koljački u mene i rekla je: ‘Diži se, Robi! Jel to istina?’ Ja sam skočijo se iz klupe i zapiljio sam se u parket. Uča Smilja je meni viknila: ‘Pivaj, krembilu! Jel to moguće da ti ka član ustaške mladeži imaš dida partizana?’ Ja sam pitao: ‘Ko je član ustaške mladeži?’ Uča je dreknila: ‘Ti, majmune! Sad si se upisa prije pet minuti! Jel to još plus svega i sidiš na ušima na nastavi? Kako te nije sram nosit časnu iskaznicu ustaške mladeži i imat dida partizana?!’ Ja sam rekao: ‘Pardon, učiteljice, moj dida je poljoprivrednik sa Šolte! Ima dvajs maslina, dva vinograda i leut za lovit gire i gavune!’ Učiteljica Smilja je naperila kažimprst prema meni i zarežala je: ‘Nemoj ti meni srat! Ka da ja ne znan koliko je poljoprivrednika bilo među komunistima i partizanskim krvolocima! Saš mi za kaznu za domaći rad rukom prepisat cila Budakova Ognjišta!’ Ja sam zajauknijo: ‘Ajme majko!’
Dida je u hotelji skriknijo: ‘Ajme majko! Pa di se ova ustaška kurbetina gasi!?’ Mama je prosikćala: ‘Čako! Dizalicon ću te odnit u sobu, majkemi mile! Pa nemoš spavat u hotelji i vikat šporkarije prid dicom!’ Ali dida je samo protrljao oči i pitao je: ‘Robi, jesi tu?’ Ja sam rekao: ‘Tu san, dida!’ Dida je pitao: ‘Šta radiš? Jel možda prepisuješ Budakova Ognjišta?’ Ja sam rekao: ‘Ne prepisujen, dida! Igran se sa robokapom!’ Dida je rekao: ‘Tako je, unukiću! Nemoj ti smrad od knjige nikad uzet u ruke!’ Onda je mama rekla: ‘Čako! Molin te ka boga…’ Ali dida je samo odmahnijo sa rukom i nastavijo je gledat dnevnik. Mama je tati rekla: ‘Nemoš virovat koja tvrdoglavost! A pogleaj ga, već je zaspa…’ Tata je rekao: ‘Saće se umisto u postelju priselit na Sutjesku…’
Učiteljica Smilja je stala isprid mene i zakačila je obe ruke za opasač. Ona je meni rekla: ‘A kad prepišeš rukom cila Budakova Ognjišta, bogami ću predložit Nastavničkom zdrugu da te izbaci iz škole!’ Ja sam gledao u parket i šutijo sam. Uča je viknila: ‘Nismo se mi krvavo borili za samostalnu i nezavisnu državu Hrvacku zato da u njoj besplatno školujemo Srbe, Židove, Cigane, Četnike i Komuniste! Jel tako, ustaška mladeži?’ Svi rulja u razredu su viknili: ‘Tako je, učiteljice!’ Uča je dreknila: ‘A pogotovo nećemo trpit potomke partizanskih zločinaca! Sve ćemo ih mršnit iz škole!’ Samo onda je neko otvorijo vrata od razreda i cijuknijo je: ‘Ajme nemojte, Smiljo, ako boga znate…’ Neko drugi je zacvilijo: ‘Ne grišite dušu, učiteljice, ovo je jedan veliki nesporazum…’ To su bili moji roditelji.
Uča Smilja je gledala u njih sa žešćim ošamutom. Ona je pitala: ‘Kakvi nesporazum?’ Moja mama je rekla: ‘Pa sve je ovo ispalo zato šta je Robijev dida zaspa u hotelji isprid televizije! Kužite? I sad bi nan mali moga letit iz škole!’ Uča je pitala: ‘A ko ste vi?’ Tata se nakeserijo: ‘Mi smo tata i mama! Ono, pičke roditeljske… Morali smo ovako upast da škapulamo sina! Šta bi on mora stradat ako fosilac ima noćnu moru?’ Mama je rekla: ‘Glupo je da dite najebe samo zato šta mu dida sanja pizdarije!’ Učiteljica Smilja je opet zakačila ruke za opasač i rekla je: ‘Čekajte malo! Jel vi to oćete kazat da su nastava i bogoštovlje u hrvackim školama pizdarije?’ Tata je rekao: ‘Ma ne to! Nego da stari debilko kad zaspe svugdi vidi ustaški mrak! Senilac je totalna šteta!’ Uča je podviknila: ‘Znači, oćete reć da je izobrazba ustaške mladeži nešto nestvarno? Da je možda gospodin ministar profesor doktor Hasanbegović neka utvara, je li?!’ Mama i tata su piljili u uču sa turbo zblentozom. Onda je uča okrenila se prema meni i pitala je: ‘Robi, jel moguće da su ove dvi budale tvoji roditelji?’
Ja sam rekao: ‘Na žalost, moguće je!’ Učiteljica Smilja je rekla: ‘U, jebate, nije ti lako! Moraću razmislit da ti smanjim kaznu, da prepišeš samo pola Budakovih Ognjišta! A i Nastavnički zdrug će uzet u obzir olakotne okolnosti!’ Roditelji su zinili sa ustima od iznereda. Onda je moj tata mene pitao: ‘Zašto, sine, za mamu i tatu govoriš da su budale?’ Ja sam rekao: ‘Budale su svi koji misle da ovo moj dida sanja!’
Robi K. (IIIa)
Tekst prenosimo s Peščanika
