Ova naslovna mikstura, feminiziranog Šekspira i Brehta, krasi korice antologije ‘srpske ženske priče’, koju je priredila Ljubica Arsić, i sama prozaistkinja, skromno se izuzevši iz selekcije. Naslovnu stranu antologije krasi i sintagma ‘najbolje priče savremenih srpskih spisateljica’, koja u nedostatku objašnjenja kriterijuma selekcije može da posluži i kao promotivni kredo i kao cilj kojem je ova antologija težila. U Srbiji savremenost dugo traje, pa je selektorka Ljubica Arsić od sedamnaest izabranih uvrstila priče četiri pokojne autorke: Judite Šalgo (1941.-1996.), Bobe Blagojević (1947.-2000.), Milice Mićić Dimovske (1947.-2013.) i Svetlane Velmar Janković (1933.-2014.). Takođe, većina zastupljenih autorki rođena je između kraja 50-ih i polovine 60-ih godina prošlog veka, dok boje ‘omladine’ brani tek jedna, Ana Vučković (1984.). S treće strane, da je reč o ‘najboljim pričama’ potvrđuje i zanimljivo poklapanje: ‘Kraljica Lir i njena deca’ sadrže devet istih autorki i pet istih priča kao u ‘antologiji savremene ženske priče’ ‘Ženski kontinent’ (Prosveta, 2004.), koju je priredila Ljiljana Đurđić. Dakle, trinaest godina kasnije Ljubica Arsić potvrđuje ustanovljeni kanon, posredno sugerišući da je među mlađim ‘srpskim spisateljicama’ priča (pripovetka) prozna vrsta u kontinuiranom odumiranju.
Neočekivano, antologiju otvara priča ‘Kraljica Lir’ ruske autorke Ljudmile Petruševske, koja ni poetički ni smisaono ne predstavlja ‘šinjel’ za savremene autorke priča iz Srbije, kao ni za ovaj izbor. Priča Petruševske je bajkolika humoreska, a lik njene kraljice Lir je lik dokone babe koja iz razonode inkognito vileni po svom grad-polis kraljevstvu u društvu svoje unuke. Uz svaku priču priređivačica je uredno ostavila belešku koja je ostala na pola puta da bude svedena biografska nota i autorski komentar, ali avaj, kojoj nedostaju dva krucijalna podatka, godina kada je priča nastala i knjiga u kojoj je izvorno objavljena. To bi potvrdilo stanje da ne samo što nema ženskog podmlatka na planu priče, već i to da su ‘najbolje priče savremenih srpskih spisateljica’ odavno napisane.
Ali ako ne teramo mak na konac i ovaj dekontekstualizovani nesavremeni izbor čitamo kao jedinstvenu knjigu, možemo da uočimo nekoliko loših i dobrih tendencija priče autorki iz Srbije. U loše spada istorijska fantastika i pastiš (Svetlana Velmar Janković i Mirjana Mitrović), sentimentalni portreti (Vida Ognjenović), neverovatan ili stereotipan stvarnosni realizam (Gordana Ćirjanić, Aleksandra Đuričić, Elvira Rajković). Na granici ove dve tendencije stoji pokušaj eruditne proze Divne Vuksanović i Ivane Dimić i fluidno žovijalno esejiziranje o zaljubljivanju Ane Vučković. Kao po pravilu, svuda gde je naratorka nepouzdana a pripovedanje destabilizovano, dobila se efektna priča koja čitaoce uvlači u svoj vrtlog. Opet kao po pravilu, ove priče tematizuju porodični nukleus a između sebe se dele po tome da li je u fokusu naratorkin poremećeni odnos sa mužem, ukućanima (Boba Blagojević), bivšim partnerom (Jelena Lengold), majkom (Ljiljana Đurđić) ili vlastito telo i sumorna atmosfera bolnice (Danica Vukićević). Lik muža je neko naročito pakosno, izgubljeno ili osvetoljubivo stvorenje, ali naratorka nekako ne može bez njega (Judita Šalgo, Mirjana Pavlović), mada nije nesklona ni preljubi (Milica Mićić Dimovska).
Izbor priča Ljubice Arsić za ovu antologiju ispao je neinventivan i ziheraški, a antologija bez suvislog koncepta, kao što je bez selektorskog obrazloženja. Ispod radara ove mejnstrim selektorke ostale su ne samo priznate autorke, poput Nine Živančević, Marije Ivanić, Snežane Bukal ili Marije Knežević, već i Ildiko Lovaš, subotička autorka koja piše na mađarskom jeziku, Biljana Kosmogina, autorka off scene, Barbi Marković i Jasna Dimitrijević, talentovane početnice, te potencijalno Dana Todorović ili Sonja Veselinović.
