Na nedavno završenom 18. Zagreb Film Festivalu nagradu za najbolji dugometražni film prema odluci žirija dobila je "Oaza" Ivana Ikića nastala u koprodukciji Srbije, Nizozemske, Slovenije, BiH i Francuske. Kroz priču o ljubavnom trokutu štićenika Doma za mlade s posebnim potrebama smještenom pored Beograda film istovremeno govori o ljudima koji su, kako je naglašeno u odluci žirija, čitavog života izolirani i kojima svijet rijetko kada daje priliku da se osjete najbolji u nečemu. Filmom se pruža ruka onima kojima je to najpotrebnije i daje im se prilika ne samo da postanu izvanredni glumci nego i da se izraze i pokažu da je za ljubav potrebno malo i da su oni za to sposobni, a istovremeno se svijetu prenosi glas onih koje malotko želi čuti.

Nažalost, u trenutnim okolnostima propuštena je prilika da se mladi glumci iz doma nađu pred publikom u Veneciji, na premijeri sopstvenog filma i da dožive izlazak na scenu

Kako je došlo do ideje o snimanju "Oaze" i kako je bilo surađivati s mladima u domu, ali i s personalom institucije?

Pre više od petnaest godina, snimajući dokumentarni film kao student filmske režije, pronašao sam zanimljivu priču o veoma strastvenom ljubavnom trouglu u domu za osobe sa posebnim potrebama, koji je zadavao puno problema autoritetima vaspitača koji više nisu mogli da kontrolišu situaciju. Godinama je ta priča sazrevala u mojoj glavi, sve dok nije dobila konačnu formu i tada se krenulo u realizaciju filma. No taj put uopšte nije bio jednostavan jer je moja ideja bila da osobe sa posebnim potrebama ne igraju u filmu sebe, već da glume neke druge likove koji su fiktivni i koje sam pre toga razvio kroz scenario. Vratio sam se u dom u kome je sve i počelo i tada se intenziviralo traganje za glumcima koji bi prošli kroz radionicu u kojoj bi naučili osnovne elemente glume. Kroz taj proces, koji je trajao gotovo pola godine, iskristalisala se i definitivna podela uloga koja je vidljiva u filmu. U međuvremenu smo kroz uzajamno izgrađeno poverenje prihvaćeni od ljudi koji rade u domu i zaista smo imali njihovu veliku pomoć, bez koje se ovaj film ne bi ni desio. Ono što je svima bilo bitno je da se zabeleži trag života u ovakvoj instituciji i da spoljni svet sazna za njihovo postojanje i probleme sa kojima se suočavaju u svakodnevnom radu. Što se tiče sudbina glavnih junaka, oni su danas na istom mestu gde su i bili, osim što sada žive u potpuno izmenjenim okolnostima. Ustanove socijalne zaštite su zatvorene za posete i naša komunikacija se od marta dešava samo preko interneta. Ono što je poražavajuće u okolnostima u kojima trenutno živimo jeste što nisu mogli da prisustvuju svetskoj premijeri sopstvenog filma i što i dalje ne mogu da pogledaju film sa publikom i da sami dožive zasluženi aplauz sa svoj rad.

 

Suštinska integracija

Kako ste se vi osjećali prilikom snimanja i smatrate li da će publika nakon gledanja vašeg filma moći bolje razumjeti probleme onih koji su u domu, ali i povećati svoj nivo empatije za druge u cjelini?

Kada prvi put uđete u takav dom, to je emotivna nuklearna eksplozija koja u sitne čestice razori sve ono što ste mislili da znate o životu. Nakon toga spremni ste da prihvatite svu kompleksnost sudbina ljudi koji su se tu zadesili, ne iz pozicije milosrđa, već iz dubokog međusobnog uvažavanja i razumevanja. Emocije odjednom postaju mnogo direktnije i ne postoje podtekst i maska iza koje biste mogli da se sakrijete. To je ono što na kraju ostaje zabeleženo na filmu i što stavlja publiku direktno u poziciju junaka koje gleda na ekranu. Publici ne ostaje nikakav zaklon iza kojeg bi mogla da se sakrije. Niti može toliko dugo da žmuri.

Epidemija se koristi za trajnu promenu navika gledalaca. Bioskopi neće sasvim izumreti, ali će njihov značaj postati marginalan u situaciji kada se svest konzumenata svaki dan bombarduje porukama da je svaki vid socijalizacije opasan

Koliko je današnje društvo u Srbiji i u regionu senzibilizirano za želje, pa i one ljubavne, osoba s posebnim potrebama i da li je u tom smislu postignut određeni napredak u odnosu na stanje otprije 20, 30 ili više godina, ili je došlo do nazatka zbog jačanja društvenih nejednakosti koje pogađaju sve kategorije, a pogotovo ranjive grupe?

Osobe sa posebnim potrebama su bile prve žrtve nacističkog režima i njih oko dvesta hiljada je stradalo u prvim nacističkim logorima i takozvanim sanatorijima pred sam Drugi svetski rat. Treba spomenuti i da je prisilna sterilizacija nad njima vršena u "progresivnim" skandinavskim zemljama sve do polovine sedamdesetih. Ne smemo da zaboravimo da su te zločine činili doktori, a ne vojnici. Kada uzmemo te činjenice i stavimo ih u istorijski kontekst, sigurno je da se dosta toga promenilo od tada. Ipak, do neke suštinske integracije i ravnopravnog društvenog tretmana do sada nije došlo. Kada govorimo o našem prostoru, svest o rešavanju njihovih životnih potreba počinje sedamdesetih godina sa stvaranjem prvih velikih institucija koje su imale ulogu osposobljavanja osoba sa posebnim potrebama da se samostalno o sebi staraju i uključe u društvo. Taj optimizam je bio posledica shvatanja koje su modernizacijski procesi tada sa sobom nosili. Međutim, još tada se u nekim zemljama videlo da je masovna institucionalizacija osoba sa posebnim potrebama kontraproduktivna i da stvara mnogo više problema nego što ih rešava. Nestankom proizvodnje i velikih fabrika u društvenoj svojini i prelaskom na tržišnu privredu ruši se i poslednja nada da se nešto ozbiljnije može uraditi na tome da se pronađe trajno rešenje za zaposlenje i samostalan život ove društvene grupe, a institucije postaju mesta gde ljudi dolaze i iz njih više nemaju kamo da odu, prinuđeni da u njima provedu čitav svoj život.

Smatrate li da je vaš film dio određenog trenda s obzirom na to da postoji još nekoliko ostvarenja koja govore baš o ljubavnim situacijama ljudi iz ove kategorije?

Zaista mi je teško da zamislim da bilo koji film sa ovih prostora može da bude deo nekog globalnog trenda jer se filmovi prave po četiri-pet godina, u najboljem slučaju. Za to vreme se promeni toliko trendova da ako sa tom namerom krećete u pravljenje filma, sigurno ste zakasnili za svaki od njih.

Po čemu se "Oaza" u formi i porukama razlikuje od vašeg prvog filma "Varvari"?

U formi se bitno razlikuju pošto je moj prethodni film bio intimna odiseja junaka koji prolazi kroz brodolome sopstvenog identiteta, dok su u "Oazi" tri glavna junaka, gde nas svaki od njih vodi kroz svoj deo priče iz sopstvene perspektive. Pošto je u pitanju ljubavni trougao, svaki od junaka ima svoj sopstveni subjektivni doživljaj iz koga gleda na drugo dvoje junaka i njihove međusobne odnose. Kada su u pitanju poruke, iskreno se nadam da ovaj film prevazilazi sistem komunikacije porukama sa publikom. Poruke sužavaju svest gledalaca i njihovo iskustvo, stavljaju ih u pasivnu poziciju nekoga ko poruke prima i reaguje onako kako mu one nalažu da treba da reaguje. Mislim da "Oaza" komunicira emocijama, a ne porukama i da pruža filmsko iskustvo koje je veoma otvoreno za različite interpretacije.

 

Gledanje kao kolektivni čin

Organizatori festivala u Veneciji zbog epidemije nisu propustili filmsku ekipu, iako je to bila svjetska premijera filma. Da li je dobivena nagrada Europa Cinemas Label na tom festivalu svojevrsna satisfakcija i koliko ste zapravo zadovoljni dosadašnjim životom filma, kakvi su planovi i ima li šanse da osim na festivale on dođe i u bioskope, ako budu radili?

Epidemija služi kao dobar izgovor da se ponovo uspostave režimi kontrole kretanja i ona je samo ogolila hipokriziju gde se bogate zemlje izoluju od sirotinje. U isto vreme se političari, kriminalci i milioneri slobodno kreću bez zadrške, a svi ostali, manje privilegovani, moraju ostati zatvoreni u svojoj kući. Mislim da nijedna nagrada na svetu ne bi bila dovoljna satisfakcija za propuštenu priliku da se mladi glumci iz doma nađu pred publikom u Veneciji, na premijeri sopstvenog filma i da neposredno dožive izlazak na scenu. Film nastavlja da se prikazuje na festivalima širom sveta, međutim neizvesnost tokova epidemije stvara neverovatne probleme da se napravi bilo kakva smislena distribucija. Festivali su sve više prinuđeni da prelaze na online izdanja, s obzirom na to da vlasti vrše snažan pritisak da se bioskopi zatvaraju, iako ne postoji nijedan slučaj da se iko na svetu zarazio u bioskopu uz poštovanje mera. Zatvaranje bioskopa stvara privid da se situacija kontroliše, iako vidimo da je sve suprotno od toga. U ovakvoj situaciji je nemoguće planirati bilo šta i jedino možemo delovati poput gerilskih boraca, koji se okupljaju da izvedu određenu akciju kada je neprijatelj najslabiji i kada se najmanje tome nada, a zatim beže u planinu, svaki na svoju stranu, kada neprijatelj krene u odmazdu.

Koliko epidemija korone ugrožava filmsku industriju, od snimanja do prikazivanja? Koliko festivali, bili oni i online, pomažu održavanju filmske kulture?

Epidemija je već ostavila katastrofalne posledice na filmsku industriju i ona se sigurno neće još dugo oporaviti. Prekinut je lanac proizvodnje, snimanja, finansiranja, a zatim i eksploatacije. Izvesno je da se ova situacija koristi za trajnu promenu navika gledalaca, koja podrazumeva smrt bioskopa kao kolateralnu štetu prelaska na pretplatničke platforme. Bioskopi neće sasvim izumreti, ali će njihov značaj postati marginalan u situaciji kada se na ideološkom polju svest konzumenata svaki dan bombarduje porukama da ostanemo kod kuće i da je svaki vid socijalizacije opasan. To preti da film pretvori u "content", samo jedan od mnogih vidova gubljenja vremena pred ekranom, za koji nije potrebna nikakva intelektualna ili emotivna investicija i koji se gleda sa pola mozga. Ukoliko festivali nastave da pokušavaju da se uključe u tu kompeticiju, to će se neslavno završiti i ja jedino vidim da oni mogu opstati ukoliko stanu na stranu pokreta otpora koji će se do kraja boriti za to da je gledanje filmova kolektivni čin.